ISTORIJA VATROGASTVA U SVETU

Istorija organizovanog gašenja požara datira od drevnog Egipta , gde su postojale ručne pumpe i zadužena lica za gašenje požara. Prve rimske vatrogasne jedinice koje su značajne u istoriji kreirao je Markus Licinije Crasus. Markus Licinije Crasus je rođen u bogatoj porodici 115. godine pre nove ere, i stekao ogromno bogatstvo kroz "vatru i pljačku". Jedan od njegovih najunosnijih poslova se zasnivao na činjenici da Rim nije imao vatrogasnu službu. Crassus je popunio tu prazninu, stvarajući sopstvenu vatrogasnu jedinicu sa 500 muškaraca koja je hitro izlazila na svaki požar u Rimu. Po dolasku na lice mesta vatrogasci nisu ništa činili dok se njihov poslodavac ne pogodi oko cene svojih usluga koristeći nevolju vlasnika. Ako Crasus nije mogao dobiti zadovoljavajuću cenu, njegovi ljudi nisu počinjali gašenje već su puštali da sve izgori. A potom je Crasus nudio da zgarište kupi za delić njegove vrednosti. Imperator Avgusta je preuzeo osnovnu ideju od Crasusa i na njoj izgrađuje formu „vatrogasaca“ 6. godine nove ere za borbu protiv požara koristeći „jedinice sa kofama“ koje su imale i pumpe, kuke, pa čak i „rušioce“ za rušenje zgrada kako se požar ne bi širio. Vatrogasci su patrolirali ulicama Rima u cilju otkrivanja požara a služili su i kao policijske snage. Vremenom jedinica je narasla na nekoliko stotina ljudi, spremnih za gašenje. Kada bi nastao požar, formirali bi lanac do najbližeg izvora vode i prenosili vodu kofama od ruke do ruke do mesta požara. Sam Rim je pretrpeo veći broj ozbiljnih požara, a pre svega požar koji se dogodio u vreme Circus Makimusa 19. jula 64. godine nove ere koji je uništio dve trećine Rima. U Evropi vatrogastvo je bio prilično rudimentarano sve do 17. veka. 1254, kraljevskim ukazom kralja u Sent Luisu u Francuskoj se stvorio tzv ("Burgess Vatch"), koji je omogućavao stanovnicima Pariza da osnivaju sopstvene snage za obavljanje raznih poslova a između ostalog za sprečavanje zločina i gašenje požara. Posle „stogodišnjeg rata“ Pariz postaje najveći grad Evrope i kao takav bio je poprište nekoliko velikih požara u 16. veku. Kao posledica toga, kralj Čarls IX formirane snage zadužuje isključivo za sprečavanje zločina i gašenje požara. London je pretrpeo velike požare na 798, 982, 989, 1212 i iznad svega u 1666. Veliki požar u 1666 počeo je u jednoj pekari i zahvatio je oko 5 km ² grada, ostavljajući na desetine hiljada stanovnika bez krova nad glavom. Pre ovog požara u London nije imao organizovan sistem zaštite od požara. Nakon toga, osiguravajuća društva formiraju privatne vatrogasne jedinice za zaštitu imovine svojih klijenata. Osiguranje je svojim jedinicama dozvoljavalo da gase požare u objektima koji su osigurani. Ključni razvoj gašenja požara nastao je u 17-om veku sa pojavom prvih vatrogasnih vozila. Upotreba pumpi, počela je u Evropi posle 1500 ( u Augsburgu u 1518 i u Nirnbergu u 1657). Te pumpe su bile male snage veoma kratkog dometa mlaza i zbog nedostatka creva. Nemački pronalazač Hansa Hauš poboljšava ručne vatrogasne pumpe stvaranjem usunog dela pumpe i dodavanjem određenog broja creva. 1672, holandski pronalazač Jan Van der Heiden izmislio je prvo vatrogasno crevo . Ono je bilo izrađeno od fleksibilne kože sa mesinganim spojkama na svakih 15 metara što je i do danas ostalo kao standard za vatrogasna creva u kontinentalnoj Evropi, dok u Velikoj Britaniji standarda dužina je bila 23m ili 25m. Najveći pomak u razvoju vatrogasnih vozila napravio je Ričard Nevsham u Londonu 1725. Ova vozila su mogla da prevoze i vatrogasce a pumpe su davale protok od 12 litara u sekundi na udaljenosti od 36 metara od pumpe. U Americi 1631 u Bostonu je guverner zabranio drvene dimnjake i slamnate krovove. 1648 guverner Amsterdama imenovao je četiri muškarca da rade kao čuvari od požara. Oni su bili ovlašćeni da provere sve dimnjake i da kažnjavaju prekršioce pravila. Grad Burghers imenovao je osam uglednih građana da dobrovoljno patroliraju ulicama noću noseći velike drveni zvečke i signalizirajući požar. 1736 Bendžamin Frenklin osniva Udruženje vatrogasnih jedinica u Filadelfiji. Prvi američki predsednik Džordž Vašington je bio dobrovoljni vatrogasac u Aleksandriji, Virdžinija. 1774, kao član-veterana kupio je nova vatrogasna kola i poklonio ih svom gradu. Pre građanskog rata američka država nije imala svoje vatrogasne jedinice. Postojale su privatne vatrogasne jedinice koje su se takmičile jedna sa drugom koja će pre stići i ugasiti požara jer su osiguravajuće kompanije to plaćale. Kasnije prvi put se sreće termin Vatrogasni dom kao svojevrsno mesto društvenog okupljanja garađana u kojem nije bilo profesionalnih vatrogasaca koji bi dobijali platu za gašenje, već su se sredstva koja su uplaćivana na ime gašenja požara išla u Vatrogasni fond Prvi vatrogasne jedinice u modernom smislu nastale su u Francuskoj u početkom 18. veka. 1699, čovek sa komercijalnim idejama Fransoa du du Mouriez Perier (deda Francuske revolucije), zatražio prijem kod kralja Luj XIV. Veoma je bio zainteresovani za izum Jan Van der Heiden, i on je uspešno pokazao kralju nove pumpe i uspeo da ga ubedi da mu se odobri monopol izrade i prodaje vatrogasnih pumpi širom Kraljevine Francuske. Perier je imenovan za komandira vatrogasne jedinice koja je u Parizu osnovana 1716 godine. Narednih godina osnivaju se vatrogasne jedinice u svim većim francuskim gradovima. U to vreme prvi put se pojavio sadašnji izraz „vatrogasac“ nastao od francuske reči“pumper“ što u buklavnom prevodu znači pumpač. Prekretnica nastaje 11. marta, 1733 kada francuska vlada donosi odluku da će intervencije vatrogasaca biti besplatne. Ovo je odlučeno zbog toga što su stanovnici uvek čekali do poslednjeg trenutka da pozovu vatrogasnu jedinicu kako bi se izbeglo plaćanje naknade, što je često bilo prekasno da se požar ugasi. Od 1750 pa nadalje, francuske vatrogasne jedinice postaju paravojne jedinice i dobijaju uniforme. 1756 obaveznu upotrebu zaštitnog šlema za vatrogasce naložio je kralj Luj XIV, ali su se one mnogo godina pre počele primenjivati na gašenju požara. Napoleonu Bonaparti se pripisuje stvaranje prvih "profesionalnih" vatrogasaca, poznatijih kao Sapeurs-Pompiers nastalih od francuske vojske 1810 godine pod komandom inženjerskih snaga U Velikoj Britaniji nakon velikog požara u Londonu 1666 pokrenute su promene koje su postavile temelje za organizovanje vatrogasne službe u budućnosti. U svetlu velikog požara, Gradsko veće osnovalo je prva „osiguranja“ od požara u 1667. Ona su zapošljavala vatrogasce u malim timovima a obezbeđivana im je bila uniforma i obeležja koja su označavala kojoj kompaniji pripadaju. Međutim, prva organizovana opštinska vatrogasna jedinice u svetu osnovana je u Edinburgu u Škotskoj 1824. Sledi London u kojem se osniva jedinica 1832. 1. aprila 1853 u Sinsinatiju, Ohajo (SAD) zaposlen je prvi vatrogasac sa punim radnim vremenom i punom platom. Ta jedinica je prva upotrebila parnu mašinu za pogon vatrogasnih pumpi. Prva parna mašina za borbu protiv požara sa konjskom vučom izmišljena je 1829, ali ne i prihvaćena u strukturama vatrogasaca sve do 1860. Motor sa unutrašnjim sagorevanjem u vatrogasna vozila stigao je 1907, i izrađen je u Sjedinjenim Američkim Državama

ISTORIJA VATROGASTVA U SUBOTICI

Kada je formirano dobrovoljno vatrogasno drustvo u Subotici

U istorijskom arhivu Subotice ( u fondu Savet Grada Subotice 1861-1918) Gašpar Ulmer je pronašao dokument koji govori o tome da je zahtev da se osnuje vatrogasno društvo podnet još 20. maja 1865. godine. U tom dokumentu grupe zanatlija piše: „Poznato je da smo mi, dole potpisani, u ovome gradu godinama vredno gasili požare, nas je doduše službeni organ grada uredno nagradio, a pošto smo mi upućeni u gašenje požara i kod svakog slučaja smo prisustvovali što se i vidi u izveštajima, usuđujemo se obratiti opštinskom savetu Grada, ako su saglasni sa našim načelima i molbama, da se osnuje Udruženje vatrogasaca. Mi dole potpisani smo svi majstori, grad ne napuštamo, moralna podobnost nam je besprekorna, i da ubuduće ne bi dosađivali organe za gašenje zbog isplate novca, zato što smo učestvovali u gašenju požara koji su slučajno izbili, međusobno smo se dogovorili da kao i u svim većim gradovima i u ovom gradu su potrebni vatrogasci, čime bi naš grad stekao dobar glas. Nadamo se povoljnog rešenja naše molbe, tj. da će uvaženi Savet odobriti osnivanje Udruženja, a što se tiče nagrađivanja našeg truda, to prepuštamo Uvaženom Savetu, a što se tiče ostalih sredstva koja su potrebna za gašenje požara, to ćemo naknadno saopštiti, ako naša molba bude povoljno prihvaćena sa Vaše strane.“ Ovaj dokument su 20. maja 1865. godine u Subotici potpisali:
-Mihalj Lipai- užar
-Jožef Čorba- stolar
-Jožef Filep- kovač
-Ladislav Mamužić- sarač
-Đerđ Teke- kolar
-Benus Kanjo- kolar
-Janoš Albert- mesar
-Janoš Vida- užar
-Stevan Kovačić- užar
-Mikloš Honko- bravar
-Franjo Černetić- mesar
-Janoš Nađ Kanas- mesar
-Jožef Engelbreht- tesar
-Laslo Seleši- stolar
Ne zna se da li je i kada Savet grada Subotice odobrio formiranje Udruženja vatrogasaca, ali je Gašpar Ulmer pronašao još jedan dokument (takođe pisan na mađarskoj jeziku) u kome Janoš Tarnai, policajac 7. i 8. kruga u Subotici, 20.novembra 1867.godine izveštava o jednom požaru koji je izbio 15.novembra 1867. godine u 8. kvartu kod Pavla Jeziča. Policajac piše sledeće:
„Spisak vatrogasaca koji su bili prisutni prilikom gašenja požara 15.novembra 1867. godine u 8.kvartu kod Pavla Jeziča kome je kuća izgorela.“
I u rubrici „Ime vatrogasaca“ navodi sledeća imena:
-Avram Vasiljev
-Đerđ Filić
-Đerđ Albert
-Tomo Brančić
-Lazo Kavačija
-Antun Vasiljev
-Milutin Brančić
-Laka Malušev
-Teodor Brančić
-Lazar Suvajdžić
Kod prvog u spisku, Avrama Vasiljeva je stavio napomenu – „Ogrtač mu je oštećen od vatre“, dok kod svih ostalih stoji primedba- „prilikom gašenja požara nisu imali nikakve telesne povrede niti materijalna oštećenja na odelu itd.“
To je „krunski dokument“ koji je podnet i Vatrogasnom Savezu Jugoslavije kao dokaz da je vatrogasaca bilo još od 1867. godine što će – ako se prihvati – značiti da je u Subotici jedno od najstarijih vatrogastava u zemlji.Naime, prema sačuvanim dokumentima, najstarije društvo datira iz 1865.godine, one iste godine iz koje je i molba subotičkih zanatlija da im se odobri stvaranje Udruženja vatrogasaca.

Priča matične knjige

Jedan od najstarijih dokumenata koji smo našli u Dobrovoljnom vatrogasnom društvu u Subotici je – Matična knjiga ustanovljena 1936.godine i na čijoj prvoj unutrašnjoj strani starešina župe i predsednik Upravnog odbora potpisom i pečatom potvrđuju da je „zapečaćena i jemstvenikom prošivena“. Prvo ime u Matičnoj knjizi je – Ivan Hajek, rođen u Subotici 12.juna 1860.godine, po zanimanju zanatlija, po činu narednik.U četu je stupio 28.avgusta 1888.godine i ostao sve do svoje smrti 1938.godine.
Knjiga nam otkriva još trojicu iz prošlog veka:
-Pere Prčić, rođen u Subotici 21.oktobra 1862.godine u Subotici, po zanimanju gradski činovnik, primljen je u četu 10.marta 1895.godine, po činu bio zapovednik.
-Veco Malagurski, rođen 27.maja 1877. godine u Subotici, po zanimanju mlinar, po činu narednik
-Roko Priks, rođen 9.avgusta 1869.godine, po zanimanju krojač, primljen je u četu 25.novembra 1896.godine, po činu narednik.
Sva tri narednika su odlikovana „Srebrnim krstom za požrtvovanost“.
Iz matične knjige se vidi da je vatrogasna hijerarhija bila vrlo razrađena:
-zapovednik
-pod zapovednik
-narednik
-vodnik
-rojnik
-zamenik rojnika
-redovi
-i pripravnici
A tu su i :
-predsednici
-tajnici
-članovi upravnog odbora
-inspektori vatrogastva
-članovi nadzornog odbora
-administratori
-zamenici administratora
-pa čak i jedan „pročelnik tamburaške sekcije“
Šta su ti prvi profesionalni vatrogasci po zanimanju?Knjiga i to kazuje:
-Petar Varga- dimničar
-Henrih Fišer- tapetar
-Andrija Blaho- cipelar
-Stevan Budinčević- bankarski činovnik
-Juluje Pap- učitelj
-Dragutin Začko- profesor građanske škole
-Bela Šimetić- državni činovnik
-Lajčo Vuković- privatni činovnik
-Antun Horvat- mehaničar
-Julije Sence- stolar
-Grga Sloboda- krojač
-Aleks Laktionov- bravar
-Bela Sloboda- krojač
-Josip Mađar- šofer
-Julije Benkc- moler
-Jašo Ninčević- mehaničar
-Nemedi Matija- nadničar
-Mirko Eura- radenik
-Stojan Jugović- zemljoradnik
Ukupno 102 imena,102 vatrogasca ( od kojih mnogi imaju i priložene forografije ).Poslednje ime je Nikola Balažević, rođen u Subotici 23.juna 1921.godine,kovač po zanimanju, u četu primljen 2.marta 1941.godine, po činu vatrogasac.Onda nastaje prekid od deset godina, jer je prvo sledeće ime- Beno Dulić, službenik, rođen 11.aprila 1922.godine u Subotici, primljen u četu 1950.godine, po funkciji predsednik.Knjiga se nastavlja do strane 170 gde je grafitnom olovkom (umesto mastilom i krasnopisom) upisano samo ime- Ivan Rajčić i da je primljen 10.avgusta 1957.godine.
Nakon jedne prazne strane, nastavlja se spisak sa još 22 imena- pionira – koji su po svemu sudeći (jer ne postoje kompletni podatci za sve njih) primljeni 1963.godine.

Od osnivanja do 1941.godine

Na istoričarima je da tek istraže period pre 1865.godine, jer najnovija otkrića dokumenata (pre svega arhivskog radnika Gašpara Ulmera), potvrđuju pretpostavku da su izvesni oblici vatrogasne organizovanosti postojali u našem gradu i znatno ranije.Na primer, pronađena je naredba gradskog magistrata o zaštiti od požara još iz 1807.godine. Napisana je na latinskom jeziku, a potpisao ju je Antun Milodanović, gradski senator.Ona je Subotičanima obnarodovala:
„Ako noću izbije požar, svi građani i stanovnici moraju da stave u prozore upaljene lampe ili sveće, kako bi ljudi brže stigli do mesta požara i mogli da ga gase“.
I ostale odredbe bile su vrlo precizne:
„Vlasnik kuće u kojoj je izbio požar mora kuću držati otvorenom i odmah obavestiti susede, jer će u protivnom biti kažnjen“.
Treća tačka ukazuje na začetak ideje o organizovanju stalne vatrogasne čete:
„Radi čuvanja gradske kuće u kojoj se nalaze privilegije, arhiva i protokoli, moraju se odrediti posebni ljudi i to onoliko ljudi koliko Magistrat smatra potrebnim“.
Ostatak naredbe posvećen je organizaciji gašenja požara:
„Iz redova članstva raznih cehova treba odrediti lica koja će dobiti kablove za vodu i koje će odmah doneti na mesto požara“.
„Treba odrediti 4 konjanika koji će ljude skupiti, odvesti do požara i primorati ih da gase požar.Ovi će konjanici uvek dobiti naređenje od gospodina sudije, konzula, gradskog kapetana i od druge gospode iz Magistrata“.
„Grad treba da kupi više šmrkova koje će raspodeliti i smestiti u 6 delova grada.Za svaki šmrk da se odrede dva rukovaoca i nekoliko ljudi za pomaganje“.
„Ljudi koji će pomagati kod šmrka neka budu određeni iz redova ceha.Oni će se pod zakletvom obavezati da će uvek doći na mesto požara.Oni treba da dobiju kožnate kecelje da im voda ne bi škodila a rukovaocima da se iz gradske blagajne kupe rukavice kao što ih imaju ribari, kako im se ne bi u zimskim danima smrzle ruke i time bili ometeni kod rukovanja šmrkom.“
„Pored svakog šmrka neka budu gvozdene lestve i gvozdena poluga da bi se u slučaju da se drugačije ne može suprotstaviti požaru, moglo probiti krov.Za veće kuće potrebne su duže poluge sa kukom radi rušenja greda a koje će takođe čuvati živote onih koji rade oko vatre.“
„Kod svakog šmrka treba da bude igla kojom će se šmrk, u slučaju potrebe, brzo očistiti.“
„Svaki šmrk da ima rezervnu ručicu za slučaj ako se jedna slomi“.
„S obzirom na prostranost grada, neka Magistrat nabavi više kablova koje će podeliti među cehove i ovima će biti dužnost da ih donesu na mesto požara, i posle požara da ih opet odnesu“.
„Lestve da grad takođe nabavi i njih podeli među cehove i ovi će snjima postupati isto kaoi s kablovima“.
„U raznim delovima grada da budu spremna kola sa buradima uvek napunjena čistom vodom u koja će se moći brzo upregnuti konji.Pored svakih kola da bude osam manjih i dvoje većih lestvi i jedanaest poluga“.
„Pošto ovo zlo (vatra) može da zadesi svakoga, svi građani bez razlike, a naročito oni koji imaju konje i kola, dužni su da stave svoju burad na kola i da dođu na mesto požara,inače će biti kažnjeni“.
Sledeće sačuvano uputstvo o gašenju požara potiče iz 1813.godine i pisano je „narodnim jezikom“.
Uputstvo počinje rečima:
„Nauk kako vatru akobise dogodila,friško iznati,a akobi u plamen izrasla kako najfriškije umiriti valja- i posli kadse umiri kako valja čuvat dase dalje ne desi“.
U prvom članu „Nauka“ se kaže:
„Budući da u varoši ovoj više kuće ima koji kuća zidovi od zemlje zbijeni i terskom pokriveni jesu- zato u naprid se koji kuću praviti hoće,valja dase javi Deputatu koji zarad uredbe novi kuća određeni jesu- javi koja Deputata gledaće da kuće jedna od druge barem 3 fata daleko budne“, dok u članu 3 piše da „Nikome neće biti slobodno u varoši odžake od derveta napraviti nego od presene cigle“.Dalje se zabranjuje da se kudelja suši u peći ili pored „ gole sviće kudeljom raditi“, a da se noću u kuću slama unosi ili da se drva suše u peći.Zanimljiv je i sledeći član koji zabranjuje da se pali vatra na putu i „iliti obožiću iz puške da pucaju jerbo kuće sterskom pokrivene lako upalitise mogu“.Takođe je naloženo da niko „po sokaku s golom svićom ne ide“ i da pazi da „Sluge sa golom svićom natavan iliti u košar ne ode,već sa fenjerom“. U sačuvanom delu ove odluke,još se kaže da je „ u vrime plastenja sina,vozidbe-veršidbe,i kadase pokrivaju kuće, niko da ne puši pod velikom kaštigom, također vatru od jedne kuće drugoj nositi- verlo zapričano jeste- i veliku kamaru slame iliti sina u avliju saditi“.
Kod one prve naredbe, koja je pisana na latinskom, sasvim je očito da je ona prepisana iz nekog drugog ( austrougarskog ) dokumenta- jasna je, sažeta i pregledna, iako nije jasno kako su građani saznali šta u njoj piše- verovatno je naredba morala biti prevedena i oglašena usmeno. Za ovu drugu, pak naredbu, „Nauk“, sasvim se jasno vidi da ne samo da je pisana „ narodnim jezikom“, nego da je njen autor i domaći čovek koji nije naročito pismen i sistematičan.
Sledeći istorijski podatak potiče iz 1865.godine, kada su zanatski cehovi, na inicijativu jednog užarskog majstora, podneli molbu gradskom magistratu da odobri formiranje dobrovoljnog vatrogasnog društva.Već u 1867.godini postoje zapisi o više uspešnih intervencija, a 1870.godine, pitanje osnivanja vatrogasne čete ponovo je aktuelno, pa je gradska uprava odlučila da na vatrogasni kurs pošalje (februara 1871.godine) Dragutina Kopunovića, koji je ispit položio „sa primerenim uspehom“.
Nakon toga, pa sve do 1888.godine o ovoj delatnosti nema podataka, a možda je nastupio čak i potpuni prekid svih organizovanih aktivnosti, što ne bi bilo čudo s obzirom da je u tom periodu kolera desetkovala stanovništvo Subotice,a život u gradu gotovo sasvim zamro.
Najzad, 24.juna 1888.godine, uz prisustvo dve stotine zvanica i pod predsedništvom gradskog kapetana Geza Hevera, održana je osnivačka skupština Dobrovoljne vatrogasne čete, na kojoj je za zapovednika izabran Lajoš Vencel, za podpredsednika Josip Sigeti, a za savetnika gradski inženjer Titus Mačković.
U jesen, Subotica je dobila i prvu profesionalnu vatrogasnu četu.Ona je imala sedište u staroj gradskoj kući (srušenoj 1908. na mestu današnje), odakle se, sa jednog tornja, vršilo neprekidno osmatranje okoline, a pojava požara oglašavala zvonom.
Tokom poslednje decenije 19.veka, subotički vatrogasci su imali zapažene nastupe na brojnim takmičenjima i vatrogasnim skupovima.Tako je i na primer, 1893.godine u Subotici održan vatrogasni kongres, na kojem je učestvovalo više hiljada gostiju iz 95 evropskih gradova.Dve godine kasnije, u okviru narednog kongresa u Koložvaru,održano je i prvi put takmičenje, na kojem su Subotičani pobedili,a uspeh su ponovili i 1896.godine u Budimpešti.
Posebno je zanimljivo da je od 1896.godine, u okviru vatrogasne čete delovao i takozvani „samarićanski odsek“- preteča današnje hitne pomoći.Do 1919.godine (a hitna pomoć je postojala pri vatrogasnoj četi sve do 50-ih godina prošlog veka) „samarićani“ su oko 35.000 puta priskočili u pomoć obolelim sugrađanima,dok je u istom periodu na gašenju požara intervenisano „svega“ 3.205 puta.
Posle I svetskog rata, vatrogasna četa je, na osnovu raspisa Ministarstva unutrašnjih dela reformisana i postala „matična“- nakon osnivanja novih četa u okolnim naseljima.
„Zakonom o organizaciji vatrogastva“ iz 1933. godine, formiran je Savez kao najviši oblik,dok su zajednice,župe i čete delovale u njegovom okviru.
U 1939.godini, društvo je učestvovalo u gašenju 32 požara,a te i naredne godine imalo je pedesetak članova.Za vreme okupacije, dobrovoljna vatrogasna četa prestala je sa radom, i on je nastavljen tek nakon oslobođenja.

Oživljavanje rada između 1948. i 1958. godine

Dobrovoljno vatrogasno društvo ponovo je počelo sa radom 1948.godine, kada je u Službenom listu FNRJ izašao zakon o vatrogasnim dobrovoljnim društvima.Inicijatori i nosioci zadataka bili su Stipan Vujković i Andrija Braun, koji je izabran za komandira.
U tom periodu, najviše pažnje posvećivalo se omasovljavanju članstva i stručnom uzdizanju, a prevashodni zadatak bila je i preventiva od požara.Članovi Dobrovoljnog vatrogasnog društva „Subotica“ obilazili su domaćinstva, kako u gradu tako i van njega, objašnjavali uzroke koji mogu dovesti do požara, dežurali su za vreme žetve i vršidbe, bili prisutni na bioskopskim i pozorišnim predstavama.
U brošuri „ 70 godina humanog i patriotskog rada“, koja je izdata povodom jubileja 1958.godine, o zadatcima i novom načinu organizovanja vatrogasnog društva, zabeleženo je:
„Dok je u bivšoj Jugoslaviji najglavniji i jedini cilj i zadatak vatrogastva bio savlađivanje vatrogasne tehnike i rukovanje vatrogasnim spravama za što uspešnije gašenje požara, dotle se ovo u novoj socijalističkoj Jugoslaviji izmenilo i vatrogastvo je sebi postavilo masu vrslo korisnih zadataka. Čak i onovni zadatak „gašenja požara“ u novim uslovima, nije najvažniji zadatak,nego samo jedan od najvažnijih.
Najvažniji pak zadatak vatrogasnog društva u socijalističkoj Jugoslaviji jeste preventivne mere o kojima se u bivšoj Jugoslaviji uopšte nije vodilo računa. Ako zrelo i logično promislimo, sprovođenje preventivnih mera i treba da je naš najglavniji zadatak, jer bolje je sprečiti da do požara ne dođe, nego sa najvećim uspehom, sposobnošću i umetnošću gasiti“.